Politike

Potrebno je postaviti jasna pravila i kreirati zakonske osnove za poreske podsticaje za VC investicije, doneti regulative o VC fondovima i Venture Capitalu uopšte. Zakonski okviri mogu se definisati ili izmenama Zakona o investicionim fondovima ili uvođenjem posebnog, novog zakona.
Regulativa treba da definiše: forme organizovanja i uspostavljanja, opseg poslovnih aktivnosti, pravni status i finansijska pitanja VC fondova, usaglašenost sa drugim zakonima; kao i pitanja osnivanja fonda fondova.

Ovo je jedna od mera povezivanja politika koje se odnose na inovacije i onih koje se odnose na finansiranje i mere podrške. Zakon o inovativnoj delatnosti treba da prepozna VC fondove kao entitete koji kroz svoju poslovnu aktivnost stimulišu razvoj inovacija i inovativnih kompanija.

Mere politika treba da omoguće da ovaj Zakon bude okvir za regulisanje odnosa u vezi sa tzv. kvazi-equty investicijama. Ove investicije zasnivaju se na odnosima gde investitor nema učešće u udelima ili vlasništvo nad hartijama od vrednosti, već pravo na dogovoreni deo prihoda kompanije, nekog proizvoda/usluge ili na prihode od intelektualne svojine. Regulisanje ovih pitanja je od posebnog značaja, jer savremena praksa u VC industriji pokazuje da je veliki broj prava investitora regulisan putem kvazi-equity instrumenata, pa to predstavlja osnovni mehanizam za stimulisanje rasta ove industrije. Ovaj Zakon je adekvatan i za primenu politika koje regulišu upravljačka prava i upravljačku kontrolu, te regulisanje savremenih modela korporativnog upravljanja.

Politike bi trebalo da obezbede da banke mogu da obavljaju finansiranje zasnovano na vlasništvu nad kapitalom, čime bi se otvorile mogućnosti uvođenja tzv. venture i equity bankarstva. Ove bi politike unapredile finansiranje MSP sektora, jer bi omogućile bankarsko investiranje kroz vremenski ograničeno ulaženje u vlasničku strukturu firme.

Politike koje ovo regulišu odnose se na Zakon o osiguranju i Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima. Ove vrste organizacija raspolažu tekućim i kapitalnim rezervama, čije bi plasiranje na navedeni način dovelo do procvata raspoloživosti sredstava za investiranje u MSP.

Ove fondove treba kreirati na nivou regiona i grupa lokalnih samouprava, a poslovali bi po principima Venture Capital fondova.

Ovi podsticaji trebalo bi da se odnose na same VC fondove, ali i na investitore koji ulažu u VC fondove, posebno u slučaju institucionalnih ulagača, poput dobrovoljnih penzionih fondova, osiguravajućih društava.

Ova mera ne bi trebalo da se ograniči samo na VC fondove ili investitore u VC fondove već da se uspostavi njeno važenje za privredna društva i njihove direktne investicije u određene kategorije novoosnovanih firmi. Ovim bi se podstakao tzv. corporate venturing, odnosno trend da velike kompanije investiraju u male, bilo zbog direktnih koristi od uvezivanja inovativnih i tehnoloških proizvoda u svoje lance vrednosti, bilo zbog proste mogućnosti da investicije budu oportuni trošak plaćanju poreza na dobit. Benefit ovakve politike jeste i to što bi država dobila jedan od najpametnijih mehanizama za podsticanje rasta željenih oblasti industrije (npr. informacione tehnologije i industrije zasnovane na znanju i inovacijama).

Ova stimulacija može se ostvariti prvenstveno direktnim poreskim izuzećem dobiti, pod uslovom reinvestiranja. Ove mere unapredile bi likvidnost kompanija i redukovale prezaduženost.

Dvostruko oporezivanje postoji u slučaju distribuiranja dobiti. Prvo se to oporezivanje odnosi na samo privredno društvo, koje plaća porez na dobit, a drugi put se oporezivanje po istom osnovu (poreza na dobit) dešava kada pojedinačni sherholderi fonda žele da podignu dividende na svoje hartije od vrednosti ili da trguju udelima. Preporučuje se da se zakonski definiše da modeli investiranja zasnovani na vlasništvu nad kapitalom (seed, startup i Venture Capital investicije) budu izuzete od ovakvog oporezivanja.

Ovakva struktura je opšteprihvaćena u razvijenim sistemima, poznata je investitorima i za njih povoljna, usled čega bi oni bili podstaknuti da osnivaju fondove.

U praksi bi to moglo da znači znatno umanjeni nivo poreza na dobit, kada je reč o kvalifikovanom profitu. Vrsta profita koji se može kvalifikovati za ovakve podsticaje može da se odnosi na profite koji su nastali kroz investiranje u razvoj proizvoda zasnovanih na patentima ili kroz komercijalnu eksploataciju tehnoloških znanja i know-how. Ovakve mere mogu zaista dosta da doprinesu razvoju investicija u nove tehnologije i razvoju visokotehnološke industrije uopšte.

Mere politika treba da favorizuju kreiranje likvidnog tržišta za izlazak iz VC investicija. Primarni cilj VC fonda je da maksimizuju profit kroz unapređenje poslovanja firmi u koje su investirali, gde se prirodno očekuje da se na kraju (izlazu) kompanija proda kako bi VC fondovi vratili novac investitorima. Dva osnovna načina izlaza su obična prodaja, tj. trgovanje akcijama ili udelima (npr. prodaja većoj kompaniji) i tzv. IPO – inicijalna javna ponuda (prodaja kompanije na berzi).
Potrebno je postaviti politike koje omogućavaju IPO i kreirati set mera i atmosferu u kojoj bi kompanije srednje veličine bile podstaknute na IPO.

Uobičajen trend u državama gde su alternativni modeli finansiranja razvijeni jeste da se lokalni investitori udružuju u klubove, te preko njih prikupljaju informacije o potencijalnim investicionim projektima i u njihovim okvirima donose investicione odluke. Sam investicioni klub/mreža može, a ne mora da bude uključen i u realizaciju investicije, i postoji nekoliko modela na osnovu kojih ovakvi klubovi mogu funkcionisati.
S obzirom da je osnivanje ovakvih klubova/mreža, kao i udruživanje pojedinaca u ovakve okvire zagarantovana sloboda, jasno je da njihovo pokretanje i vođenje mogu biti realizovani u okviru postojeće regulative u Srbiji, ali je potrebno kreirati atmosferu gde bi država, lokalna samouprava ili pojedine institucije bile motivisane da rade na promovisanju ovakvih modela udruživanja, čime bi se kreirali novi akteri/organizacije koje bi doprinele bržem razvoju industrije alternativnog finansiranja.

Uvesti šeme podrške koje potiču od države i koje unapređuju kvalitet i kvantitet VC aktivnosti. Preporučuje se da država kreira zvanične inicijative, poput direktnog podsticanja, VC fondova koji su spremni da pokrenu poslovanje u Srbiji, u formi manjinskog koinvestiranja u novoformirane VC fondove. Država bi relativno lako osigurala svoje investicije u ove fondove uz podršku međunarodnih finansijskih institucija, čime bi rizici bili dodatno smanjeni.

Važeći dokument je iz sedamdesetih godina 20. veka i ne prepoznaje ogroman broj profila/poslova nastalih u savremenom dobu.

Ovo se posebno odnosi na obrazovne programe koji se tiču savremenih tehnologija, poput elektrotehnike, mašinstva, računarskih nauka i sl. Preduzetništvo treba uvoditi i kao opcioni predmet u što veći broj obrazovnih institucija.

Ambasadori preduzetništva su obučeni nastavnici i profesori, čija je funkcija da procenjuju afinitete studenata, usmeravaju ih, snabdevaju ih osnovnim resursima za unapređivanje znanja, upoznaju ih sa programima za razvoj omladinskog preduzetništva i sl. Ove prakse pokazale su se kao vrlo delotvorne u sistemima gde je teško uvesti preduzetništvo direktno u obrazovni sistem.

Ovo treba da dovede do profilisanja i grupisanja više zainteresovanih učenika i studenata, sa kojima bi moglo da se radi u posebnim procesima.

Moguće je osnivati poslovno-savetodavne centre pri obrazovnim institucijama, uspostavljati „koučing“ programe u saradnji sa privatnim sektorom, programe takmičenja, stručno-poslovnih praksi, inkubacije, finansijske i nefinansijske podrške za pokretanje biznisa.

Cilj je da budući nastavnici i profesori budu snabdeveni veštinama koje bi im omogućile da predaju na inovativan način kako bi kod učenika efektivno mogli da razvijaju kritičko mišljenje ili preduzetničko razmišljanje.

Ovo je ključno pitanje, jer nastavni kadar snabdeven pravim veštinama i znanjima može da olakša i unapredi primenu nastavnih metoda i realizaciju programa i nastave preduzetništva. Obučen i posvećen kadar uticao bi na to da preduzetništvo postane kompetencija koja treba da se prožima kroz sve obrazovne predmete.

Ova mera ima za cilj kreiranje poslovnih prilika za studente i učenike, procenjivanje pravih potreba tržišta radne snage. Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju u članu 30 daje elementarni osnov unutar koga je moguće graditi odnose privatnog i civilnog sektora u Srbiji, ali je odnose i inicijative potrebno razvijati i podržavati one koji se njime bave.

Ovo se može postići kreiranjem pilot interdisciplinarnih programa preduzetničkog učenja u kojima bi učešće uzeli studenti i učenici različitih fakulteta/obrazovnih profila.

Institucija bi postala nacionalni resurs i centar kompetencija za razvoj programa preduzetničkog učenja. Jedna od uloga ove institucije bila bi i razvoj programa, kurseva i metodologijâ predavanja preduzetništva. Ova institucija trebalo bi da ima karakter privatno-javnog partnerstva, što znači da bi privatni sektor trebalo da uzme značajnu funkciju i u finansiranju i u programiranju ciljeva.

Podsticati razvoj međusobne saradnje takvih centara, kao i saradnje sa industrijskim klasterima. Podsticati transfer znanja između univerzitetâ u zemlji i regionu.

Stimulisati profesorski kadar i studente da pokreću preduzetničke poduhvate i pružati povoljne uslove za razvoj tzv. spin-off kompanija.

Kreiranje veza između investicione zajednice i inovativnih projekata čije je poreklo sa univerziteta.

Pokretanje efikasnog Nacionalnog partnerstva za preduzetničko učenje.

Ovakav nacionalni program trebalo bi da uključi sve aktere – državu, postojeće preduzetnike, mlade, postojeće startup-e, korporativni sektor i poslovne asocijacije. Država bi trebalo da finansira ovaj program u pretežnom delu, kreirajući fond koji bi koinvestirao u startup poslovne poduhvate, podstičući na taj način kvalifikovane investitore da intenzivnije finansiraju domaće startup-e. Komponenta ovog programa trebalo bi da bude usmerena na finansijsku podršku učesnicima procesa koji organizuju događaje i inicijative čiji je cilj umrežavanje, unapređenje pristupa finansijama, „mečmejking“ i uspostavljanje poslovnih partnerstava.

koja bi obuhvatila startup-e, članove zajednice, privatni sektor, medije i kreatore politika, kako bi se transparentno projektovale aktivnosti i kreirale progresivne politike.